Oni nisu želeli da vrate stare dane, pošto su bili zadovoljni u svojoj večnoj jeseni. Slave Carstva pripadale su prošlosti, i tamo su mogle da ostanu — jer oni su pamtili kakav je bio njegov kraj, a pri pomisli na Osvajače ledenost samog svemira uvlačila bi im se u kosti.

Tada bi se ponovo vratili životu i toplini grada, dugom zlatnom dobu čiji je početak već bio zapreten, a svršetak još udaljeniji. I drugi ljudi su maštali o ovakvom dobu, ali samo su ga oni dočekali.

Živeli su u istom gradu, hodali istim, čudesno nepromenljivim ulicama, dok je lagano proteklo više od milijardu godina.

1.

Bilo im je potrebno mnogo časova da se izbore za izlaz iz Pećine Belih Crva. Čak je i sada bilo neizvesno da li ih neko od belih čudovišta još progoni — a energija njihovog oružja već je bila na izmaku. Ispred njih, lebdeća strela svetlosti, koja im je bila tajanstveni vodič kroz lavirinte Kristalne Planine, i dalje je davala signale. Nisu imali drugog izbora do da je slede, iako ih je mogla, kao što se to dogodilo mnogo puta ranije, dovesti u još pogubniju opasnost.

Alvin se osvrnuo da vidi da li su mu svi drugovi još na broju. Alistra je išla odmah iza njega, noseći kuglu hladne, ali stalno rasplamsale svetlosti koja je obznanila toliko užasa i toliko lepote od časa kada su započeli pustolovinu. Bledo belo zračenje preplavljivalo je uzak hodnik i odbleskivalo se sa sjajnih zidova; dok im energija bude trajala, moći će da vide kuda idu i da uoče prisustvo svake vidljive opasnosti. Ali, Alvin je odveć dobro znao, najveće opasnosti u ovim pećinama uopšte nisu bile vidljive.

Povijajući se pod težinom projektora, iza Alistre su koračali Narilian i Floranus. Alvin se na čas upitao zbog čega su svi projektori tako teški, budući da bi bilo sasvim jednostavno instalirati im neutralizatore sile teže.